У шпанској енклави Сеута око 70% тражилаца азила из Марока наводи хомосексуалност
Средином октобра 2026. године, у шпанском аутономном граду и полуенклави Сеута на северноафричкој обали, Национална полиција Шпаније забележила је значајну промену у структури захтева за међународну заштиту: око 70% тражилаца азила из суседног Марока почело је да као примарни разлог за подношење захтева наводи припадност ЛГБТ заједници и страх од кривичног прогона због хомосексуалности.
Према истраживању шпанског листа ABC, промена обрасца уследила је неколико недеља након масовног преласка границе крајем јула, када су хиљаде људи ушле у град. Док су током првог месеца подносиоци захтева махом истицали тешке економске прилике и потрагу за запослењем, миграционе службе су потом забележиле нагли пораст тврдњи о сексуалној оријентацији. Извори из полиције и синдиката претпостављају да мигранти добијају правне савете и прилагођавају исказе, будући да члан 489 Кривичног закона Марока добровољне истополне односе кажњава затвором од шест месеци до три године, што формално отвара могућност за тражење статуса избеглице у Европској унији.
Шпанске власти ипак наглашавају да сама изјава о сексуалној оријентацији не доноси аутоматско добијање азила. Министар унутрашњих послова Шпаније Фернандо Гранде-Марласка нагласио је на конференцији за новинаре у Сеути да Канцеларија за азил и избеглице (OAR) захтева објективне, чврсте и проверљиве доказе о стварној опасности од прогона у матичној земљи, а не само усмену декларацију. Полицијски службеници обављају опсежне вишестраничне интервјуе како би проценили веродостојност исказа. Према подацима Уједињеног полицијског синдиката (SUP), од готово 1.200 поднетих захтева, надлежни органи су до средине октобра решили око 700 предмета, при чему стопа одбијања за држављане Марока износи од 90% до 99%. До сада је познато свега пет случајева у којима је међународна заштита званично одобрена на основу прогона због сексуалне оријентације.
Одбијање захтева покреће управни поступак повратног протеривања, али не значи тренутно удаљење са територије, јер подносиоци имају право на жалбу, укључујући и пред Националним судом Шпаније (иако се за судску жалбу одлучује само мали број људи, око 0,1%). Док се део оних који су добили негативан одговор добровољно враћа у Мароко, полиција упозорава да знатан број њих напушта прихватне центре и скрива се у граду како би избегао депортацију.
Дешавања у Сеути покренула су оштру унутрашњополитичку дебату у Шпанији. У септембру је премијер Шпаније, социјалиста Педро Санчез, коментаришући мигрантски притисак на граници, позвао да се мигранти не називају „освајачима“ и истакао да већина „тражи бољи живот и прилике“, залажући се за улагања у инфраструктуру прихвата и партнерство са Мароком уместо војних мера које су тражиле десничарске опозиционе партије, Народна странка и Вокс. Са друге стране, полицијски синдикати изражавају забринутост због могућих злоупотреба института азила, тражећи више специјализованог особља и ефикаснија протеривања, напомињући да азил мора остати доступан искључиво онима који се суочавају са стварним прогоном.
Раније је „Уранија“ писала о одлуци Савезног управног суда Швајцарске, који је такође анализирао правни праг доказивања прогона приликом разматрања захтева за азил на основу сексуалне оријентације.
