Нова биографија велшке песникиње из 17. века Кетрин Филипс вратила је њено стваралаштво у лезбијски канон

У Великој Британији је објављена опсежна биографска студија велшке историчарке Норене Шопленд (Norena Shopland) под насловом „Моја љубав превазилази сваку љубав: Изузетан живот и доба песникиње из 17. века Кетрин Филипс” (My Love All Love Excels: The Remarkable Life and Times of 17th-Century Poet, Katherine Philips). Књига, коју је у Велсу објавила издавачка кућа Parthian Books, а чије је издање у Сједињеним Америчким Државама најављено за 12. новембар 2026. године, пружа нову оцену живота и стваралаштва Кетрин Филипс (1632–1664) — ауторке из доба Енглеског грађанског рата, познате међу савременицима као „Неупоредива Оринда” и назване „Велшком Сапфо”.

Како у свом приказу за медиј LGBTQ Nation наводи оснивач Месеца историје ЛГБТ-а у САД Родни Вилсон, историчари и књижевни критичари су скоро три века систематски „хетеросексуализовали” заоставштину ове песникиње. Традиционална академска заједница упорно је одвајала име Филипсове од сапфичке традиције и истополне љубави, представљајући њене страствене стихове упућене женама искључиво као чедна вежбања у духу неоплатонског хришћанског пријатељства. Свака емотивна наклоност према мушкарцима узимала се као необорив доказ хетеросексуалности, док су за истополне романтичне везе постављани недостижни архивски услови.

Истраживање Норене Шопленд показује да је још од боравка у лондонском интернату живот Кетрин Филипс (рођене Фаулер) био обележен дубоким емотивним везама са девојкама. У својим младалачким песмама она је отворено одбацивала традиционалну улогу удате жене, супротстављајући своју слободу „бучним мужевима”, „порођајним мукама” и „дечјем плачу”. Након што се њена мајка по трећи пут удала за богатог земљопоседника Ричарда Филипса, Кетрин се преселила у Велс, у замак Пиктон у Пембрукширу. Године 1648. ступила је у прагматичан брак са Џејмсом Филипсом, удовцем своје покојне полусестре. Тај савез био је оптерећен разликама: муж је у Грађанском рату био на страни пуританског Парламента, док је Кетрин била одана ројалисткиња.

Да би изградила интелектуалну заједницу, песникиња је основала „Друштво пријатељства” (Society of Friendship) — круг интелектуалаца из Велса и Енглеске који су размењивали писма и поезију под пасторалним псеудонимима. Сама Филипс узела је име Оринда (вероватно инспирисана јунакињом Олиндом из позоришног комада, која се заљубљује у прерушену жену). Средишње место у њеном опусу заузеле су песме посвећене блиским пријатељицама — Ен Овен (Луказији) и Мери Обри (Розанији). Користећи сензуални језик и метафорику хомоеротске мушке поезије 17. века, Филипс је стварала дела снажне емотивне експресије, а у тренуцима разилажења писала стихове пуне прекора, називајући некадашње пријатељице „љупким отпадницама” и „двоструким убицама” љубави.

Кетрин Филипс је заузела важно место и у позоришној историји: њен превод Корнејеве трагедије „Помпејева смрт”, изведен у Даблину 1663. године, био је први комад неке ауторке изведен на комерцијалној сцени у Британији и Ирској. Преминула је у Лондону у јуну 1664. године у 32. години од великих богиња. На њен занемарени квир-глас почетком 20. века прва је указала америчка песникиња Луиз Имоџен Гини (1861–1920). Шоплендова наглашава да се савремени појам „лезбијка” не може механички пресликавати на 17. век, али да поезија Филипсове изазива непосредан емотивни одговор код савремених жена, чиме с правом улази у лезбијски књижевни канон.

Ауторка књиге Норена Шопленд је угледна велшка историчарка и ауторка десет студија о прошлости региона. Године 2021. саветовала је велшку владу о укључивању квир-историје у музеје и архиве, а 2022. водила је пројекат израде дигиталних архива ЛГБТ-историје за сва 22 велшка округа. Свечана промоција књиге одржана је у Националној библиотеци Велса у Абериствиту и у замку Пиктон.

Питања очувања истополне књижевности и женског поетског наслеђа раније су обрађивана на порталу „Уранија”: преводи песникиње Сапфо из пера Ен Карсон повезали су антику са савременом квир-културом, париски сапфички кругови анализирани су у приказу студије „Репетиција памћења”, а теоријски аспекти бележења историје разматрани су кроз дело Стефани Андрее Ален „Морамо се документовати сада”.