Grčki natpis o seksu dvojice muškaraca na krčagu iz antičke Italije

Godine 1963. u nekropoli antičkog naselja Frate, na području današnjeg Salerna u južnoj Italiji, pronađen je mali glineni krčag za vino, olpa. Na njemu su na grčkom urezane četiri kratke rečenice o tome ko koga voli i ko koga želi. Jedna kaže da muškarac po imenu Volhas ima analni seks s drugim muškarcem, Apolodorom.

Olpa je izrađena u prvoj polovini 5. veka pre nove ere u grčkom gradu Posejdoniji, a nađena je u grobu susednog naselja u kojem su živeli Etrurci. Natpis retko neposredno pokazuje kako su jedni pored drugih živeli Grci, Etrurci i lokalni italski narodi.

Šta piše na krčagu

Natpis ide u dva reda oko tela posude. Slova su pisana zdesna nalevo. Sofi Perar, istraživačica etrurske kulture, ovako opisuje raspored: svaki red deli se napola, a polovine se čitaju od sredine u suprotnim smerovima, kao odrazi u ogledalu.

Sledi čitanje Luđija Vekija, stručnjaka za antičke natpise, u uobičajenim grčkim slovima, po jedna rečenica u svakom redu.

U latiničnom zapisu w predstavlja starogrčko slovo Ϝ (digamu), a crta iznad ē i ō označava dug samoglasnik.

Prevod se zasniva na čitanju arheološkinje Anđele Pontrandolfo koje navodi Airton Polini, istoričar antičke Grčke.

Glagol ἔραται (eratai) u prvoj i trećoj rečenici izražava ljubavnu ili seksualnu želju i prevodi se kao „voli” ili „želi”. U četvrtoj stoji oblik ἤραται (ēratai), koji Polini i Perar prenose prošlim vremenom: „voleo je”, „želeo je”.

Najprostija reč natpisa, ἀπύγιζε (apygize), stoji u drugoj rečenici. Klasični filolog Đovani Čeri smatrao ju je retkim oblikom glagola πυγίζω (pygizō), „analno penetrirati”. Neobičan oblik objašnjavao je skraćivanjem prefiksa i kasnijim glasovnim promenama. Čeri ga je pripisivao opscenom svakodnevnom govoru tog doba.

Uloge određuje gramatika. Volhas vrši radnju, a Apolodor, čije je ime u akuzativu, jeste partner koji prima penetraciju.

Ko je ovih sedam ljudi

Četiri rečenice pominju sedam ljudi. O njima ne znamo ništa osim imena. Možda su svi poznavali osobu koja je naručila krčag.

Apolodor je pomenut dva puta i prve dve rečenice čine malu priču. Ostala imena pojavljuju se po jednom. Polini broji pet muškaraca i dve žene.

Imena pokazuju da su Apolodor i Onatas Grci, a Volhas Etrurac. Njegovo ime je grčki zapis etrurskog imena Vulka. Tako se, po predanju, zvao zanatlija iz Veja koji je oko 520–510. godine pre nove ere izradio kultni kip Jupitera za hram na rimskom Kapitolu.

Ksila i Nikso su, po svemu sudeći, žene iz lokalnih italskih naroda. Perar smatra da su im imena lokalnog samnitskog porekla, ali da su zapisana grčkim slovima i prilagođena grčkom izgovoru. Prva i treća rečenica tako govore o Grcima koji žele žene iz tog kraja.

S Hibrihom i Parminisom je složenije. Polini nije našao pouzdane grčke paralele za ta imena, smatra ih lokalnim italskim imenima, a obojicu smatra muškarcima. Poslednja rečenica bi tako uz priču o Volhasu i Apolodoru dodala još jedan istopolni par muškaraca.

Filolog Renato Arena je 2006. predložio drugo čitanje. Prema njemu, Parminis (Πάρμυνις, Parmynis) je žena, Hibrihova voljena. Ime je izveo iz grčkih imena poput Paramone, a neobičan izgovor objasnio lokalnim dijalektom. U tom slučaju poslednja rečenica govori o ljubavi muškarca prema ženi. Da li natpis sadrži jedan ili dva para muškaraca zavisi od prihvaćenog čitanja.

Šala o Apolodoru

Čeri je skrenuo pažnju na građu prve dve rečenice. U prvoj Apolodor želi Ksilu. U drugoj njegovo ime stoji na kraju, sada kao ime čoveka u koga Volhas prodire. Odlomak počinje i završava se Apolodorom, koji za dve rečenice od onoga koji se udvara postaje onaj koga uzimaju.

Čeri je to smatrao šalom. Polazio je od starogrčke norme po kojoj slobodnom muškarcu priliči aktivna uloga, dok je primanje penetracije sramotno. Šala je u tome što Apolodor juri za ženom, a sam završi pod Volhasom. Po Čeriju, takva šala mogla se glasno izreći na simposionu, grčkoj gozbi uz vino.

Čeri je uporedio natpis s 56. pesmom rimskog pesnika Katula, koji je živeo u 1. veku pre nove ere. Pripovedač zatiče mladića s devojkom i odmah sam ima seks s mladićem. Postupak je isti: muškarac koji je preuzeo inicijativu sam postaje predmet radnje. Čeri je sličnost objasnio zajedničkim usmenim repertoarom opscenih izreka, pesama i šala koje su povremeno dospevale u pisane tekstove. Ako je tako, olpa je sačuvala jedan od najranijih primera.

Perar pominje i sličan latinski motiv fututor fututus, „onaj koji je jebao pa i sam bio jeban”.

Čeri je predložio da se prve dve rečenice čitaju i kao stihovi. Svaka se deli na dve ritmičke polovine, a metri podsećaju na narodne pesme i horske deonice u Aristofanovim komedijama. Ako je u pravu, na krčagu je zapisana opscena gozbena dosetka o istopolnom seksu.

Krčag i gozba

Olpa je mala, sa zaobljenim telom, uskim grlom, postoljem i jednom visokom drškom koja se diže iznad otvora. Arheolog Edvard Robinson opisuje je kao delimično premazanu. Drugi istraživači navode da je premaz crn. Na posudi nema slika i sva je erotika u rečima.

Mesto izrade istraživači su odredili prema glini i obliku, koji upućuju na Posejdoniju. Pismo to potvrđuje: natpis je izveden u lokalnoj, takozvanoj ahejskoj varijanti grčkog alfabeta koja se koristila u gradu.

Slova su urezana u još vlažnu glinu pre pečenja. Natpis je, dakle, zamišljen još u radionici, a krčag je trebalo koristiti s njim.

Na gozbi je takav krčag najverovatnije išao iz ruke u ruku. Hvatali su ga za dršku, okretali i točili vino. Natpis ide oko tela posude, pa su je pri čitanju morali okretati.

Istoričar umetnosti Fransoa Lisarag pretpostavio je da se natpis mogao pročitati u odrazu u samom vinu, kao u ogledalu.

Gde je nađena olpa

Etrurci su vladali većim delom Italije pre uspona Rima. Imali su svoje gradove, veru i jezik koji nije bio srodan ni grčkom ni latinskom. Sačuvalo se mnogo njihovih natpisa. Slova se mogu čitati, ali značenje je razjašnjeno samo delimično.

Rim je mnogo toga preuzeo od Etruraca, a potom je osvojio njihove gradove.

U 6. i 5. veku pre nove ere Etrurci su živeli i u Kampaniji, oblasti oko današnjeg Napulja i Salerna.

Njihovi susedi bili su Grci i Italici. Od 8. veka pre nove ere Grci su osnivali gradove na jugu Italije i na Siciliji, u krajevima kasnije nazvanim Velika Grčka. Oko 600. godine pre nove ere doseljenici iz grčke kolonije Sibaris ovde su osnovali Posejdoniju, koja se pod Rimljanima zvala Pestum.

Italici su ostali mali starosedelački narodi Italije koji su govorili jezicima srodnim latinskom, na primer Osci i Samniti.

Frate je ležao na niskom brežuljku kraj reke Irno, oko četiri kilometra od ušća, gde su se ukrštali putevi prema Kampanijskoj ravnici, unutrašnjosti Italije i južnoj obali. Glavni susedi bili su etrurski Pontekanjano i grčka Posejdonija.

Frate je nastao početkom 6. veka pre nove ere i ostao važno naselje do kraja 5. veka nove ere. Antičko ime nije poznato, ali istraživači pretpostavljaju da je to bila Marcina ili Tirseta.

Olpa je ležala u grobu koji stručna literatura označava kao grob 26/1963 ili 26/63 (drugi deo broja označava godinu iskopavanja). Pored nje su bile druge posude za piće, među njima čaša i skifos, duboka posuda za vino s dve drške.

Pontrandolfo je 1987. prvi put podrobno objavila natpis. Potom su o njemu pisali stručnjaci za grčke dijalekte, antičku književnost, etrursku kulturu i istoriju seksualnosti.

Olpa se danas čuva u Pokrajinskom arheološkom muzeju u Salernu.

Olpa se datuje u prvu polovinu 5. veka pre nove ere. Na osnovu ostalih predmeta iz groba, Čeri ju je datovao između 480. i 460. godine pre nove ere, Polini u prvu četvrtinu veka, a Vekio 2025. u godine 480–470. pre nove ere.

Šta natpis govori o Kampaniji

Za Polinija, olpa svedoči o bliskim vezama među različitim narodima Kampanije. Krčag je napravljen u Posejdoniji i donet u Frate. Natpis je grčki, a imena su grčka, etrurska i italska.

Perar u natpisu vidi tipično grčku šalu s jednom negrčkom crtom. Grčke norme razlikovale su gde, kada i s kim muškarac sme da uživa. Ovde su ljubav prema ženama i muškarcima i uloge „gore” i „dole” spojene u jednoj sceni bez prelaza. Apolodor je i onaj koji želi i onaj u koga prodiru. Perar dopušta mogućnost da se tu vidi uticaj Etruraca ili Italika, čiji su običaji bili slobodniji od grčkih.

Zašto je olpa završila u grobu

Na kraju je olpa završila u grobu s drugim posudama i tako je stigla do nas. Vekio pretpostavlja da je pokojnik bio jedna od osoba iz natpisa. To bi objasnilo zašto su kraj njega stavili krčag s poznatim imenima. Ne zna se čiji je grob. Imena pokojnika nema na posudi.

U natpisu se ne vidi ni verski smisao. Nema obraćanja bogovima ni pomena smrti, samo želje i seksa.