„We Must Document Ourselves Now“ — књига Стефани Андрее Ален о културном наслеђу и саморепрезентацији црних лезбијки

У јулу 2026. године издавачка кућа The Ohio State University Press објавила је на енглеском језику монографију „We Must Document Ourselves Now“: Black Lesbian Cultural Legacies and the Politics of Self-Representation, у оквиру едиције „Digital Media, Feminist Resistance“. Ауторка књиге је америчка теоретичарка књижевности и културе Стефани Андреа Ален (Stephanie Andrea Allen).

Стефани Андреа Ален је интердисциплинарна научница и доценткиња на Катедри за родне студије Универзитета Индијана у Блумингтону. Након стицања доктората из америчких студија на Универзитету Пердју, усмерила је своја истраживања на књижевност, филм и медијску културу црних квир жена, као и на афрофутуризам и спекулативну прозу. Ален спаја академски рад са књижевним стваралаштвом и независним издаваштвом: објавила је две збирке приповедака, уређује књижевни часопис Serendipity, а 2014. године основала је BLF Press — независну феминистичку издавачку кућу посвећену објављивању ауторки из редова црначких, домородачких и обојених заједница.

Наслов монографије полази од историјског позива који су 1978. године упутиле феминистичке мислитељке и активисткиње Барбара и Беверли Смит: „Морамо се документовати саме, сада“. Истражујући стваралаштво од 1974. до 2020. године, Ален доказује да уметничко деловање црних лезбијки превазилази естетски оквир — оно представља радикалан облик бриге о себи и заједници (self and community care), којим се пружа отпор систематској невидљивости унутар хетеропатријархата. Ауторка издваја три кључна циља ових дела: приказивање стварног искуства црних лезбијки изложених расизму, сексизму, класним разликама и хомофобији; разбијање предрасуде о лезбијском идентитету као недозвољеном или маргиналном; и очување колективног памћења кроз креативно сведочанство.

Књига детаљно прати развој културне историје почев од седамдесетих година 20. века, када се формирала засебна књижевна традиција црних лезбијки. Посебна пажња посвећена је песникињи Стефани Берд и есејисткињи Анити Корнвел, ауторки збирке Black Lesbian in White America (1983), прве самосталне збирке есеја једне афроамеричке лезбијке. Ален показује како су ове књижевнице водиле двоструку борбу: супротстављале су се патријархалним и конзервативним родним улогама у покретима Black Power и Black Arts, истовремено указујући на расизам и класни елитизам у тадашњим већински белачким феминистичким и лезбијским круговима.

У наредним поглављима Ален анализира допринос црних лезбијки академским лезбијским студијама и период процвата независног феминистичког издаваштва током осамдесетих и деведесетих година. Колективи попут Kitchen Table: Women of Color Press учинили су гласове обојених ауторки видљивим на националном нивоу. Међутим, ауторка не изоставља ни потоњу кризу: затварање независних књижара, тржишну доминацију великих ланаца и комерцијализацију ЛГБТ+ књижевности, услед чега су књиге црних лезбијки поново потиснуте на маргине дистрибуције.

Завршни део монографије посвећен је независном филму и дигиталним медијима 21. века. Од преломног филма Шерил Дјуни The Watermelon Woman (1996) до савремених веб-серија студија Alexander King Films и платформе OpenTV, Ален развија концепт „прекарности“ квир медијског стваралаштва. На основу архивских извора и разговора са ауторкама, она закључује да очување културног памћења црних лезбијки и даље захтева институционалну истрајност, аутономне платформе и прихватање уметности као оруђа ослобођења.