„Unsayable” — књига Мајкла Канингема о књижевности, сећању и квир искуству

Дана 21. јула 2026. године, америчка издавачка кућа Random House објавила је на енглеском језику аутобиографску књигу „Unsayable: A Life in Writing” (Неизрециво: живот у писању). Аутор књиге је чувени амерички романсијер, есејиста и добитник Пулицерове награде Мајкл Канингем (Michael Cunningham).

Мајкл Канингем је један од водећих гласова савремене америчке прозе, а светску славу стекао је романом „Сати” (The Hours, 1998), за који је добио Пулицерову награду и награду ПЕН/Фокнер, а који је потом са великим успехом адаптиран за филм. Међу његовим најупечатљивијим делима издвајају се романи „Дом на крају света” (A Home at the End of the World, 1990), „Месо и крв” (Flesh and Blood, 1995), „Узорни дани” (Specimen Days, 2005), „Снежна краљица” (The Snow Queen, 2014) и „Дан” (Day, 2023). Дугогодишњи професор креативног писања на Универзитету Јејл, Канингем у свом стваралаштву преиспитује крхкост људске блискости, породичне споне, пролазност времена и несигурност сећања.

По свом саставу, књига „Unsayable” спаја личне мемоаре и промишљања о природи књижевног заната. Одбацујући строги хронолошки оквир, Канингем спаја живописне аутобиографске епизоде са кратким есејима о тајнама приповедања. Он истражује порозну границу између проживљеног искуства и фикције, објашњава како се из животне буке издвајају упечатљиви детаљи који оживљавају књижевне ликове и показује зашто је бескомпромисно скраћивање сопственог текста најважнија врлина сваког писца.

Ауторов доживљај језика корене вуче из најранијег детињства. Канингем описује како је као трогодишњак осетио тешку беспомоћност када није умео да назове зелену пластичну посуду марке Tupperware за своје играчке. Та епизода пробудила је у њему страст да именује све око себе: храст, шевролет, лалу, зебу. Именовање света постало је начин да се стварност учини разумљивом, што је одредило његов животни позив. Младост у Калифорнији донела је спознају сопствене сексуалности: аутор описује летњу ноћ када је као петнаестогодишњак поред базена у тишини посматрао школског друга у ког је био несрећно заљубљен. Убрзо затим, читање романа „Госпођа Даловеј” Вирџиније Вулф потресло га је снагом музике Џимија Хендрикса, показавши му да проза може да обухвати најтананија струјања људске свести.

Књига доноси успомене са Универзитета Станфорд и чувене писачке радионице Универзитета у Ајови (Iowa Writers’ Workshop), обележене оскудицом и тражењем сопственог израза. Канингем се присећа путовања старим аутомобилом Dodge Dart преко америчких пространстава у потрази за романом, као и доласка у Њујорк и судбоносног сусрета у једној галерији са психоаналитичарем и писцем Кеном Корбетом (Ken Corbett), са којим дели живот већ четири деценије.

Потресно место у књизи има поглавље „Plague Years” (Године куге), посвећено Њујорку током осамдесетих и раних деведесетих година у време епидемије ХИВ-а и сиде. Канингем сведочи о трагедији која је однела готово читаву његову генерацију пријатеља, љубавника, уметника и писаца. Присуство смрти обликовало је његов поглед на свет и постало срж романа као што су „Дом на крају света” и „Сати”. Писање за Канингема није само естетски подухват, већ и чин квир сећања на оне које је друштво пречесто одбијало да оплаче.

Основни парадокс књиге садржан је у њеном наслову: „неизрециво” означава немоћ људског језика да у потпуности изрази смртност, љубав и тежину претрпљеног губитка. Називајући посао писца „животом аматера” који пред сваким новим рукописом почиње изнова, Канингем закључује да величина књижевности извире из непрестане потребе да речима покуша да досегне оно што се опирању сваком говору.