„Сочиво вечности” — књига Џенет Мејсон о Беренис Ебот, уметности и квир љубави

Дана 26. августа 2026. године, амерички академски издавач Resource Publications, огранак издавачке куће Wipf and Stock Publishers, објавио је на енглеском језику књигу „Сочиво вечности: квир љубав из две пандемије” (The Lens of Eternity: Queer Love from Two Pandemics). Ауторка ове студије и мемоара је америчка списатељица, есејисткиња и песникиња Џенет Мејсон (Janet Mason).

Џенет Мејсон живи и ради у Филаделфији. Ауторка је више књижевних и аутобиографских дела посвећених квир историји, еманципацији жена и етици ненасиља. Њена мемоарска књига Tea Leaves: A Memoir of Mothers and Daughters (2012) добила је признање Goldie Award и уврштена је на угледну листу Over the Rainbow Америчког библиотечког удружења. Мејсон је објавила и романе THEY: A Biblical Tale of Secret Genders, The Unicorn, The Mystery, Loving Artemis и Cinnamon, а њени текстови су више пута номиновани за престижну награду Пушкарт. Поред књижевног рада, бави се подучавањем и залаже се за биљну исхрану и заштиту животиња.

Ново дело представља хибридне мемоаре који преплићу лични дневнички запис са истраживањем историје фотографије и америчког модернизма. Средишње место у историјској равни заузима пионирка модернистичке фотографије Беренис Ебот (Berenice Abbott, 1898–1991) и њена тридесетогодишња љубавна и стваралачка заједница са ликовном критичарком и историчарком уметности Елизабет Макосланд (Elizabeth McCausland, 1899–1965). Еботова, која је у младости преживела пандемију шпанске грознице 1918–1920. године у Гринич Вилиџу, током двадесетих година 20. века живела је у Паризу. Почевши као асистенткиња у фото-лабораторији Мена Реја, отворила је сопствени атеље и створила портрете великана модернизма и сафичких кругова попут Џуне Барнс, Силвије Бич и Џејмса Џојса. Управо је Еботова спасла архив француског фотографа Ежена Атжеа (Eugène Atget), учинивши његове документарне снимке старог Париза делом светске баштине. Након повратка у САД, заједно са Макосландовом осмислила је капитални циклус „Њујорк који се мења” (Changing New York), спојивши урбану фотографију и критичке текстове.

Ову историјску нит ауторка пореди са сопственим искуством изолације током пандемије ковида 2020. године, коју је провела са дугогодишњом партнерком Барбаром. Књига успоставља паралеле између две здравствене кризе раздвојене читавим веком, показујући како свест о крхкости живота продубљује потребу за нежношћу и узајамним поверењем. Мејсонова враћа у фокус личност Елизабет Макосланд, чија је водећа улога у критици социјалног реализма за живота често остајала у сенци популарности њене партнерке.

Посебна вредност књиге лежи у отвореном приказу дуготрајних лезбијских партнерстава. Мејсонова пише о свакодневним уступцима, опраштању, нези током болести и достојанству заједничког старења у свету који не одобрава њихов избор. Спајањем архивских података и слика из доба карантина — од шетњи градом до преласка на веганску исхрану —, ауторка сведочи о снази међугенерацијског квир искуства и трајној моћи љубави.