„Сасвим сама, у соби само за себе” — књига Аје Мизуками о квир и феминистичкој књижевној критици

Јапанска издавачка кућа Kawade Shobo Shinsha (河出書房新社) објавила је 18. септембра 2026. године на јапанском језику књигу „Сасвим сама, у соби само за себе: доживљавање књижевности уз квир мисао и феминизам” (たったひとり、私だけの部屋で　クィア／フェミニズムと共に文学を体験する, Tatta hitori, watashi dake no heya de: Kuia / feminizumu to tomo ni bungaku o taiken suru). Ауторка ове збирке је јапанска књижевница и књижевна критичарка Аја Мизуками (水上文, Aya Mizukami).

Рођена 1992. године, Аја Мизуками представља један од најистакнутијих гласова нове генерације јапанске књижевне критике. Анализира савремену прозу ослањајући се на теорију рода и квир студије, пишући редовне књижевне прегледе за утицајни часопис „Бунгеи” (文藝). Претходно је објавила путопис „Квир путопис по Канади” (クィアのカナダ旅行記, 2025), била коауторка студије „Увод у јури студије” (はじめての百合スタディーズ, посвећене истополној женској романтици у популарној култури Јапана), иницирала и коуредила зборник „Већ смо заједно: приручник против трансфобије” (われらはすでに共にある 反トランス差別ブックレット), те уредила тематски број феминистичког часописа „Етцетера” о квир женама и заједници.

Наслов књиге директно се надовезује на познати есеј Вирџиније Вулф Сопствена соба (A Room of One’s Own), али Мизуками редефинише потрагу за простором читања и писања кроз искуство нехетеросексуалне жене. У предговору ауторка истиче да читање белетристике за њу није представљало пуку интелектуалну вежбу, већ праксу отпора и преживљавања у друштву заснованом на циснормативности и принудној хетеросексуалности. Књига обухвата критичке анализе, полемичке есеје и ауторске библиографске водиче посвећене роду и телесности.

Збирка је подељена у четири тематске целине. Први део истражује телесност и односе мајки и кћери у савременој јапанској књижевности, уз исцрпну анализу романа Кака (かか) Рин Усами, добитнице престижне Акутагавине награде. Други део се бави искуством квир феминизма и концептом „квир времена” — схватањем времена ослобођеним од традиционалних репродуктивних и хетеронормативних образаца —, као и приказом женске истополне жеље у делима Рисе Ватаје.

Треће поглавље чини средиште књиге и посвећено је солидарности са транс особама. Мизуками теоријски прецизира појам цисродности и разматра роман У земљи у којој дух речи доноси благослов (言霊の幸う国で) тајванско-јапанске квир списатељице Ли Котоми као пример књижевности која одбија да допусти брисање мањина. У два полемичка додатка ауторка ступа у дијалог са књижевним естаблишментом: деконструише популарну „критику културе отказивања” и износи аргументовану критику трансфобичних ставова књижевнице Јорико Шоно изнетих у делу Систем унутар кристала (水晶内制度). Мизуками наглашава да позивање на уметничку слободу и књижевни ауторитет не може оправдати дискриминаторно насиље и искључивање транс жена из феминистичког покрета.

Завршни део књиге посвећен је друштвеном притиску и институционалном конформизму. Ауторка анализира прозу Ђунко Такасе о механизмима потчињавања на послу, изнова промишља Вулфину хипотезу о Шекспировој сестри на примеру модернистичког стваралаштва Миеко Канаи и разматра квир педагогију и телесне праксе у делима Ријеко Мацууре. Књига Аје Мизуками потврђује како пажљиво читање књижевности помаже у преиспитивању друштвених хијерархија и омогућава артикулацију права маргинализованих група у савременом Јапану.