„Frivolity“ — књига Џехане Дјубро о квир естетици, кампу и снази радости

У августу 2026. године, издавачка кућа Универзитета Колумбија (Columbia University Press) објавила је у оквиру едиције No Limits књигу на енглеском језику под насловом Frivolity: A Defense. Дело песникиње, есејисткиње и професорке књижевности Џехане Дјубро (Jehanne Dubrow) представља свеобухватно културолошко и филозофско истраживање природе неозбиљног, испитујући историјске корене друштвеног презира према ужитку и показујући како је жиг „лакомислености“ систематски везиван за женственост, квир естетику и културни отпор.

Ауторка књиге, Џехана Дјубро, истакнута је професорка истраживачица и професорка креативног писања на Универзитету Северног Тексаса (University of North Texas). Дипломирала је на Државном универзитету Фростбург, магистрирала лепе уметности (MFA) на Универзитету у Мериленду и одбранила докторат (PhD) из енглеске књижевности на Универзитету Небраске у Линколну. Објавила је десет запажених песничких збирки посвећених трауматском сећању и телесности, као и више есејистичких књига, међу којима су Taste: A Book of Small Bites (Columbia University Press, 2022) и приручник The Wounded Line: A Guide to Writing Poems of Trauma (2025). У свом новом делу она спаја песничку осетљивост за форму и чулне детаље са ригорозном теоријском анализом и личним сведочењем.

Књига се састоји од сто једног повезаног есејистичког фрагмента који обухвата богат архив светске књижевности, уметности и свакодневних пракси. Дјубро поставља питање зашто је западна интелектуална мисао толико дубоко оптерећена култом озбиљности и строгог утилитаризма, одбацујући декоративно, тренутно или наизглед површно. Од интимних записа Сеи Шонагон у средњовековној јапанској књизи Записи пред спавање и суптилне ироније Џејн Остин, преко Моцартове разиграности, до филма Барби Грете Гервиг и романтичних комедија Норе Ефрон, ауторка показује како су патријархални обрасци дефинисали озбиљност као једину врлину, умањујући значај естетског уживања.

Средишње место у књизи заузима теза да се етикета лакомислености и тривијалности вековима користила као оруђе за девалвацију жена и квир заједнице. Ослањајући се на чувени есеј Сузан Сонтаг Белешке о кампу (1964), Дјубро тумачи како је квир култура претворила вештачкост, претеривање, перје, карнере, јаркоружичасту боју и театралност у моћан језик самопотврђивања и субверзије. Кемп и раскошна екстраваганција нису пуки бег од стварности, већ свесна одбрана достојанства пред стегом хетеронормативности. Ауторка такође анализира феномен „тактичке лакомислености“ (tactical frivolity) у савременим протестима, где карневалска лакрдија разоружава застрашујућу озбиљност репресивног апарата.

Теоријска разматрања преплићу се са личним искуствима ауторке. Дјубро описује како јој је посвећеност сложеној уметности парфимерије и улазак у заједницу заљубљеника у мирисе помогла да преброди личну трауму и отуђеност од сопственог тела. У другом поглављу присећа се почетка 2020. године и свог пројекта „Година савршене коже“, када су ритуали неге лица, непосредно пред избијање пандемије, постали психолошки штит од изолације и неизвесности. На крају, Џехана Дјубро руши круту поделу између узвишеног и тривијалног, бранећи право на радост, игру и лепоту као суштинске ослонце људске слободе у тешким временима.